Pritisci van terena, konstantne svađe pa čak i pretnja nožem – zbog čega fudbal (nekada) ode tako daleko?

Nije fudbal danas samo igra, to je i onima koji nisu imali nikakve dodire sa ovim sportom i više nego jasno, zar ne? Ipak, u kom momentu on tačno prestaje da bude igra i počinje da prisvaja aspekte surove profesije, te ga posmatrate kao posao kojim se bavite trenutno? Čini se da je ta linija odavno prestala da postoji.

Odmah na startu bi trebalo razjasniti samo nekoliko stvarčica – ovde nije u pitanju ni Premijer liga, niti bilo koje drugo takmičenje, ovde govorimo o fudbalu na mnogo većem, globalnom nivou. I da, govorićemo o pritiscima na sudije, tretmanu koji dobijaju, pretnjama pa čak i nekim alarmantnim stvarima zbog kojih bi čovek pomislio da je u životnoj opasnosti. A to baš i nije zdravo i u duhu ovog sporta, tu se svi usaglašavamo?

Sudijska profesija svakako nije najčistija profesija, u smislu da smo viđali mnogo korupcije u prošlosti, što priznate, što sakrivene, ali opet je najviše do samog individualca – većinom, sudije su najobičniji i pošteni ljudi, koji „zarađuju svoj hleb“ i pokušavaju da izgrade neku budućnost za svoju decu, šta god. A na ovo odmah i sledi dodatak, nije sudijski posao najlakši, ali svakako da nije ni najteži, postoje mnogo opasniji, zahtevniji poslovi koje određeni ljudi obavljaju na dnevnom nivou, molimo vas da ne bude odmah i takvih komentara. Svesni smo, dobro smo svesni.

Sada da konačno i pređemo na temu, nedavno se pojavio tekst u engleskim medijima u kojem je novinar prepričao situaciju koja se dogodila na terenima proteklog vikenda – jedan čovek je zapretio sudiji da će upotrebiti nož kako bi se obračunao sa njim.

U pitanju je, verovali ili ne, utakmica na kojoj su igrala deca, ne čak ni juniori, već mnogo mlađi uzrast. Kako je moguće da je svet pogurao pojedince do ove mere očaja i ovakvih poteza?

„Dodaj, trči ovde, brže malo, sudija, sudija, sudija sviraj, sudija zašto ne sviraš, sudija…“. Ovako uglavnom izgleda, ublaženo, jedna prosečna utakmica mlađih kategorija, očigledno ne samo u Srbiji i ne samo kod nas, već i u drugim zemljama. Izgleda da i britanski očevi idu na fudbalske utakmice kako bi proklinjali sudiju ili se između sebe „čašćavali“ porcijom uvreda.

Dosadni smo i sami sebi ali da ponovimo još jednom – ne, nisu svi očevi isti i ovo nije generalizacija, samo činjenica da, ukoliko se i sami krećete u takvom okruženju, vremenom postanete svesni da ste svedoci sve češćih situacija o kojima upravo pričamo.

Zamislite kako se oseća dete koje prvo trpi pritisak od svog oca, potom i eventualno od saigrača, trenera, a na samom kraju, ako uspe da se dočepa „kajmaka“ u karijeri – od okruženja, prijatelja koji to prestanu da budu, navijača koji vam prete smrću. Uglavnom to rade protivnički, ali kad rezultati zakažu u 2025. godini, ume da se dogodi i suprotno.

Pre nekoliko dana se, na utakmici u kojoj su akteri bila deca ispod 10 godina uzrasta, dogodila u Engleskoj masovna tuča između roditelja na samom terenu. I sad, kako objasniti da to čak i nije ni blizu sam vrhunac svega što može da vas očekuje?

Čak je i Geri Lineker pre više od deset godina pisao o tome kako pritisak roditelja, pogrdne reči koje upućuju protivničkom timu ili sudiji, utiču na „njihovu“ decu i razbijaju im ljubav prema ovom divnom sportu.

Da je ovo problem u ekspanziji i da se rešenje ne nazire, govorili su i treneri omladinskih kategorija u Engleskoj. „Dete će dodati loptu i onda pogledati u roditelje kako bi videlo da li odobravaju potez ili ne. Kada igramo utakmicu, uvek kažem deci da sam ja jedina osoba koju treba da gledaju dok su na terenu, i čije mišljenje treba da uvaže“.

A onda sledi ono čuveno – „to je moj sin, ja smem da kažem šta god hoću“. Rečenica koja je netačna na toliko mnogo nivoa.

Nedavno je FA objavio podatak da je tokom prošle godine podignuto oko 2500 optužbi za nedolično ponašanje i kršenje javnog reda na fudbalskim mečevima, što je za 13% više od 2023. godine. Brojka preti da još brže i intenzivnije raste, umesto da radimo na tome da opada. Dogodila se jedna situacija gde je toliko sve eskaliralo, do mere da je jedan otac odlučio da sudiji zapreti nožem.

E, dobro. Ovo su sada površno opisane situacije u kojima roditelji vrše pritisak na sudije ili svoju decu tokom mlađih kategorija, a šta ćemo sa seniorima i profesionalcima? Jednostavno, ako je dete usvojilo neke šablone ponašanja ili naviklo na surov tretman još od malih nogu, ako su sudije dobijale uvrede i pretnje dok su mališanima koji samo žele da igraju fudbal „delili pravdu“, šta onda treba da rade na profesionalnom nivou?

Razlika je svakako mnogo u pomenutim slučajevima, ali evo jedne koja prva može da padne na pamet – kada ste konkretno sudija, pretnje i povike na dečijim terenima uglavnom dolaze od jedne osobe i nema mnogo uslova da se situacija pogorša, makar trenutno. Kada su pretnje na profi nivou u pitanju, znate onda kada vas više stotine hiljada, miliona ljudi gleda što kraj malih ekrana, što na stadionu, onda već ne možete da ocenite koliko daleko problem može da ide i eskalira.

Pogledajte samo sinoćni meč Real Madrida i Barselone. Čovek bi pomislio da bi glavni arbitar pre prihvatio višegodišnju robiju nego suđenje u Klasiku, kada bi mogao da vrati vreme unazad. A pretnje koje su mu upućene, njemu i njegovom timu, videlo je i čulo milion ljudi. Znate li koliko je opasno dovoditi bilo koga u opasnost u 2025. godini, kada uz dva klika ili dve poruke možete da kontaktirate koga god želite ili napišete šta god vam padne na pamet?

Određenu odgovornost, osim kluba činjenično, nose i igrači pojedinačno, sami za sebe. Ovde pravimo jednu konekciju između dece i odraslih fudbalera, jer kada dete gleda svog uzora, svoj omiljeni tim ili konkretno igrača na televizoru, trudi se da usvoji što više šablona ponašanja, što je zapravo iz ugla psihologije nešto sasvim normalno. Tu može onda, ukoliko je već igrač na televizoru izgubio konce, jer realno ne može u datom momentu da razmišlja o tome kakvu poruku šalje ponašanjem mladim ljudima, da reaguje roditelj.

Međutim, ako i taj deo zakaže, dobili ste odjednom gomilu ljutih osoba koje sav svoj bes i hir usmeravaju isključivo ka jednom čoveku – sudiji.

Pratite fudbal i kod nas, pratite Premijer ligu, verujemo i još mnoštvo drugih takmičenja, sigurni smo da znate i sami o čemu je ovde reč i šta smo želeli da naglasimo. Ukoliko makar jedan roditelj svojim primerom pokaže kako treba da se ponaša normalan odrastao čovek dok mu dete igra fudbal sa drugarima, raste šansa da i drugi vide i potencijalno usvoje takvo ponašanje, ili makar njegove obrise za početak.

Finale SP, finale FA kupa, finale Kupa Kralja, nije bitno takmičenje, sve češće se događa da su sudije te koje su u centru pažnje čak i PRE početka samog meča ponekad. Doduše, zaboravili smo, ne mora ni da bude finale, dovoljno je samo da bude, pa fudbalski meč.

Nije se sve baš „svalilo“ na fudbal i nisu drugi sportovi izuzetak, ali stiče se utisak da se to ne događa toliko često u košarci, odbojci, rukometu ili da ne nabrajamo sada dalje, drugim sportovima. A možda i mi ne vidimo jer „nismo u tom svetu“.

Ako ste pali tiket, ako ste razočarani, što u svoj omiljeni tim, što u nastup svog deteta na njegovom meču, što u igrača koji vam nije „prešao“ granicu golova ili pogodaka – nemojte da krivite sudiju, dete ili igrača, sport mora da spaja ono dobro, ujedinjuje i stvara nova prijateljstva, nove odnose i „hrani“ one koji su to izborili svojim trudom i radom. A ne sve ono, znate već…