Besni psi, lideri i šampioni
Autor: Sadio Mane CG
Fudbalski klub Arsenal je neiscrpna tema razgovora i analiza, kako stručne, tako i laičke fudbalske javnosti. Zahvaljujući svojim višegodišnjim posrtanjima u najvažnijim momentima, prolećna silazna putanja “tobdžija” predmet je brojnih istraživanja, od kafanskih, preko psiholoških do čisto fudbalskih. Svi oni uvek dođu do istog odgovora, a to je mentalitet. Preciznije rečeno, nedostatak mentaliteta. Međutim, postavlja se pitanje, kako je moguće da jedan klub toliko dugo kuburi sa istim problemom?
Ta anomalija postoji već decenijama, a nije da mogu da poverujem da samo oblačenje Arsenalovog dresa degradira samopouzdanje pojedinaca koji ga nose. Zato ću se baviti isključivo Artetinim Arsenalom, onim zbog kojeg sam počeo da navijam za taj klub i zbog kojeg mi je danas Arsenal jedan od tri strana kluba koja volim, uz rimski Lacio i Valensiju.
Koliko god Artetu osporavali, primarno što mora da se istakne je činjenica da je od izvršio izvanrednu selekciju igrača. Stvorio klub sa možda i najkvalitetnijim rosterom na planeti. Podesio ambijent u kojem brojni igrači, koje Arsenal poželi, otpisuju sve ostale opcije i insistiraju na isključivom odlasku među “tobdžije”. Izgradio zdrav sistem u kojem se igrači, koji važe za najtalentovanije i oko kojih se otima pola Evrope, sami nude Arsenalu i preko poznanika koji tamo već nastupaju, pokušavaju da doture svoj CV šefu Arsenalove struke. Kreirao kolektiv u kom niko ne izražava nezadovoljstvo kada je na klupi za rezerve, što je zaista respektabilno dostignuće u dašanjem fudbalu, koji obiluje razmaženim i egoističnim zvezdama, koje polaze samo od sebe i završavaju isključivo sa sobom. Kada se sve ovo sagleda, takav klub djeluje idilično, savršeno i neko ko nije u toku pomislio bi da je sve navedeno ovekovečeno sa nekoliko trofeja Lige šampiona, a da se Premijer liga ne dovodi u pitanje. Ali zašto nije tako?
Ako pitate autora ovih redova, ključ Arsenalovih posrtanja je ono što Arsenal nema, a imao je onda kada kvalitetom nije mogao da bude konkurentan. Arsenal nema lidere na terenu, Arsenal nema besne pse na terenu, Arsenal nema pojedince koji znaju kako se osvajaju titule. Ako krenemo sa besnim psima, Arsenal je imao Granita Džaku i imao je Matea Genduzija. Prvi je vodio Leverkuzen do istorijske titule, a sada je alfa i omega do sada najprijatnijeg iznenađenja sezone, Sanderlenda. Drugi je bio žila kucavica Lacija koji je u debiju nakon odlaska riješio istanbulski derbi. Arteta ih je obojicu sklonio. Ne uklapaju se u koncept. Međutim, da bi se stvorio šampionski klub, isti ne može da bude jednolični obrazac. Pobednički klub mora da bude sačinjen od različitih personalnih profila. Ne može da bude sastavljen samo od dobrih momaka sa primerenim vladanjem. Neko će reći da je i Gvardiolin Siti bio klub po sličnom kalupu, ali zaboravljaju kakve je muke Siti mučio prije osvajanja Lige šampiona. Zbog čega? Pa zbog mentaliteta. Monako u četvrtinalu, Rodrigov blickrig u polufinalu, Čelsi u finalu.. Da ne zamjere navijači pobrojanih klubova, ali svi znamo da je Siti bio za klasu bolji tim od svih njih.
Nego, da se vratimo na srž teme. Uporedimo Arsenal sa ostalim klubovima na polju besnih pasa. Čelsi ima Enca Fernandeza, Njukasl ima Bruna Gimaraeša i Žoelintona. Totenhem ima Romera. Aston Vila ima Mekgina. Everton ima Pikforda. Sanderlend ima Džaku.. Mogli bismo ovako u nedogled, ali suština je ista, suština je jasna i za Arsenal je loša. pa i Liverpul se suočava sa istim problemom, samo što je Slotova titula to zamaskirala. Nedostatak Milnera i Robertsonov očigledan pad na tom polju imaju znatno veće posljedice nego što bi se reklo na prvi pogled i sa tim će “redsi” tek da se suoče.
To da Arsenal nema lidere je nešto što je toliko puta konstatovano da se ne treba ponavljati. Rajs je neko ko je tome najbliži, ali ne zbog toga što je on zaista blizu, koliko zbog toga što su ostali zaista daleko. Takođe, Arsenal nema ni igrače koji znaju kako se osvajaju trofeji, pa da to objasne i približe ostalima. Prosto, šampionske uloge su im svima nepoznate i apstraktne. Biću malo subjektivan, možda i pretenciozan tako što ću navesti primer svog omiljenog fudbalera i reći – Arsenal nema Sadija Manea. Ko god je gledao Afrički kup nacija, zaključno sa finalem, shvatiće da imam pravo da izdvojim baš njega, kao nekog u kome se spajaju i lider i pobjednik.
Ako rezimiram sve prethodno pomenuto, zaključujem da Arsenal ima probleme koji su rešivi, ali za koje mislim da ih nije svjestan i da odbija da ih prihvati. Nekada stvari treba pojednostaviti i zanemariti “TRUST THE PROCESS” i “HE HAS AN AURA” momente i poente i shvatiti da za šampionski tim nisu dovoljni fudbalski kvalitet, savršena taktika i zdrava svlačionica, već da sve to mora da se začini besnim psima, liderima i pobednicima. Kada Arsenal bude imao sve to, biće vladar. Do tada, Evrin citat o Netfliksu će da se citira na kraju svake sezone.
