Jokanović za EF: O Čelsiju, Desaiju, Vajsu, Votfordu, izgubljenoj tituli…

Kada god se priča o srpskim trenerima u Engleskoj, prva asocijacija će svima biti Slaviša
Jokanović. Sada već iskusni stručnjak je i igrao i radio kao menadžer u Premijer ligi, a na naše
veliko zadovoljstvo je pristao da govori (po drugi put) za naš portal o svom iskustvu na Ostrvu.

Naravno, prvo je bilo neizbežno upitati ga o igračkim danima na „Stamford Bridžu“. Jokanović je
u Čelsi stigao nešto malo pre nego što su „plavci“ otišli u vlasništvo Romana Abramoviča.

„Tim detaljima moje karijere sam se služio vrlo često sa nekim mladim igračima kao trener.
Kuriozitet svega toga je bilo da su oni napravili transfer kada sam imao 32 i po godine. Prvi put
ulazim u Englesku u tim godinama i to je bilo mnogo neobično. Povredio se Roberto Di Mateo i
onda su oni tražili neku zamenu. Ja sam došao u nekom oktobru u Englesku. Vrlo često sam zato
govorio da se niko ne predaje i da je sve moguće. Samo je potrebno da si zdrav u glavi i da cepaš
i da guraš. Sad u taj Čelsi idu neki dečaci od 16 i 17 godina, što je moguće u ovo moderno
vreme, u moje nije bilo. Ali bilo je moguće da dođeš u takav klub sa 32 i po godine. Čelsi je tada
bio pobednik poslednjeg ili jednog od poslednjih Kupa kupova. Uvek je bio popularan. U to
vreme je Ken Bejts bio gazda. Tu je dolazilo dosta igrača poput Gulita, Vijalija, Zole… Imali su
povezanost sa italijanskim fudbalom. Bio je tu Klaudio Ranijeri u tom momentu, a mene je
poznavao iz Španije. Tu su bili Desai, Lebef, Lampard, Teri se vratio sa pozajmice. Kao i svaka
svlačionica, bilo je mnogo poznatih imena. Denis Vajs je bio kapiten. Mislim da sam i ja bio u
postavi bez Engleza, nisam siguran, znam da smo izveli jedne godine startnih 11 bez Engleza“,
priča nam Jokanović, pa nastavlja.

„Za mene je to bio kulturološki šok. Nikad nisam bio u Engleskoj pre toga. Pojavila se neka
prilika i iskoristio sam da odem u Premijer ligu. Posle tog evropskog trofeja, bili smo
predodređeni da igramo Ligu šampiona, ali nismo uspeli. Bili smo dve godine u Kupu UEFA.
Kada sam ja došao prve godine, već smo ispali, a i sledeće godine smo ispali brzo. Poslednje
godine smo opet igrali Kup UEFA, a meni je tad već istekao ugovor“, kaže nekadašnji vezni
fudbaler.

Nakon toga se povela priča upravo o Marselu Desaiju, a Jokanović je istakao o kakvom se
pobedniku radi.

„Desai je mnogo dobro igrao derbije i velike utakmice. Imao je mnogo trofeja iza sebe. Sećam se
kad smo izgubili finale FA kupa u Kardifu od Arsenala. Mario Stanić i ja ulazimo u svlačionicu,
Desai pred plač. Šta je Marsel, šta je bilo? Kaže ’Ovo mi je bila poslednja prilika da osvojim trofej
i nisam uspeo.’ Mario i ja se mislimo, osvojio sve što se može osvojiti i on sad u suzama“, kaže
Jokanović, pa se priseća i Denisa Vajsa.

„Bila je priča kako on samo bije… On je tehnički bio mnogo dobar igrač naviknut na taj fudbal.
Prvih pet minuta nekog ’očetka’ i onda nastavi da igra. Sledeće godine otišao u Lester i sećam se
to mu je bio stil. Nekog nagazi na početku da obeleži teritoriju. Sećam se, sledeće godine ja mu
prvi naletim. Mislim se dobro Denise, u redu je, znamo se, nemoj da mi otkineš nogu“, kroz
smeh prepričava srpski trener.

Jokanović je nakon toga dodir sa Engleskom ponovo imao 2014. godine kada je postao trener
Votforda. Poznato je da „stršljenovi“ nemaju previše strpljenja za menadžere, a to govori
činjenica da je naš stručnjak bio četvrti trener nakon 10 odigranih kola u Čempionšipu. Ipak,
kaže kako nije osećao preveliki pritisak zbog toga.

„Ne, ne… Prvo, za mene je bio kulturološki šok kada sam došao u Čelsi. Ja sam igrao neki drugi
fudbal u Španiji mnogo godina. Trebalo mi je vremena da se adaptiram na život i na fudbal.
Međutim, kada sam došao 2014. to iskustvo iz Čelsija mi je pomoglo puno. Znam gde sam, znam
otprilike kako ovo funkcioniše. To je za mene bila prilika jer ja nisam mislio da ću imati šansu da
se vratim u Englesku. Bio sam četvrti trener nakon 10 kola, ali bila je to dobra ekipa. Nisam
razmišljao o smenjivanju. Smenjuju i dan danas, to je njihov stil“, govori Jokanović, pa se priseća
ekipe sa „Vikeridž Rouda“.

„Objektivno, imao sam najkvalitetniju ekipu. Zapravo, imao sam najkvalitetnije špiceve. Troj
Dini, Fernando Forestijeri, Matej Vidra i Odion Igalo. Forestijeri je igrao najmanje, ali i on kada je
igrao uvek je davao golove. U jednom momentu smo našli svi zajedno žicu, malo se rasčistila
svlačionica, neke stvari su se dovele u red i ta grupa je uvidela da to može. Ekipa je mogla od 0:2
da okrene na 3:2. Sećam se te neke utakmice… Mislim da smo igrali sa Blekpulom. Na
poluvremenu 0:2 i neka ’polutuča’ u svlačionici i završilo se 7-2. Razmišljam posle, nisam im
ništa specijalno ni rekao. Bio je tu Gomez iz Totenhema koji je imao neku harizmu. Takođe Troj
Dini, par nekih lidera…“

Upravo je Troj Dini nakon završetka igračke karijere često pričao kako se nije slagao sa Slavišom
Jokanovićem, a srpski trener je izneo i svoje viđenje tadašnje situacije.

„On se generalno nije slagao ni sa kim. Bio sam ja njima senzacija – ko je sad ovaj sa dosta lošim
engleskim. Bio je jedan momenat kada mi je gazda dozvolio da se malo rasčitisti svlačionica.
Posle četvrtog poraza sam ga pitao da mi da novi ugovor ili da očistim svlačionicu. Posle toga je
ta grupa igrača sve malo ozbiljnije shvatila. Troj Dini je neko ko je imao veliki uticaj u svlačionici.
Kada sam ja došao on je imao neke svoje privatne i poslovne stvari i u jednom momentu je
našao stabilnost i pogurao tim ka pravo cilju. Ja radim svoj posao, on svoj. Vrlo često se igrači ne
slažu sa nekim stvarima, ali moraju da te prate. On nije bio tip koji bi te ’probušio’, ali je
nezgodno kada je kontra tebe. Bio je vrlo bitan igrač u ekipi“, ističe Jokanović.

Votford je pod vođstvom srpskog stratega završio drugi, obezbedio Premijer lige, ali titulu
Čempionšipa je ispustio u poslednjem kolu u nadoknadi protiv Šefild Venzdeja.

„Glavni cilj je bio samo plasman u Premijer ligu. Mi smo u izgubili titulu već na prekidu pre gola.
Navijači su sa tribina skočili na liniju i na nekom prekidu je ušla publika, pa su ih onda vratili.
Sećam se, bio je neki centaršut koji je prešao na drugu stranu, oni su posle vratili… To je bio
neki faul, polufaul, pa sam i ja prigovarao sudijama. Međutim, bilo je to veliko slavlje jer se
vraćaš u Premijer ligu. Meni je bilo neverovatno krivo. Možda sam i ja mogao da promenim
nešto ranije, neke stvari. Nismo se mi nikad branili da se nabijemo pozadi. Primili smo gol iz prekida, nije na neku kontru, ali mi je bilo mnogo krivo što smo primili taj gol. Bitno je da si u
Premijer ligi, ali meni je taj gol baš teško pao„, ističe Jokanović za ekipu Engleskog fudbala u prvom delu intervjua.