King Kev – Kako su ga zavoleli Liverpul, Hamburg, Sautemtpon i naravno Njukasl…

Velike fudbalske priče retko počinju na velikim stadionima. Još ređe počinju u kombiju kojim se razvozi nameštaj između Donkastera i Skantorpa. Upravo tamo, tokom leta 1966. godine, započeo je put Kevina Kigana, momka koji će u narednim decenijama postati jedan od simbola engleskog fudbala.

Za volanom se nalazio Bob Nelis, prodavac nameštaja i nekadašnji fudbaler u pokušaju. Profesionalna karijera mu nije uspela, ali je ostao vezan za fudbal kroz lokalne amaterske ekipe i rad sa decom. Ono što mu je nedostajalo za treninge bile su lopte i oprema, a prijatelj iz Skantorp junajteda ponudio mu je jednostavan dogovor – ako pronađe talentovanog igrača vrednog ugovora, zauzvrat će dobiti sportsku opremu.

Nelis je ubrzo pronašao mršavog petnaestogodišnjaka koji je igrao za lokalni pab tim. Dečak nije izgledao kao buduća zvezda. Bio je nizak, fizički nerazvijen i mnogi su upravo zbog toga ranije odbijali da mu pruže priliku. Ipak, ono što nije imao u konstituciji nadoknađivao je neverovatnom energijom, tehnikom i željom za dokazivanjem.

Njegovo ime bilo je Džozef Kevin Kigan.

Nekoliko nedelja kasnije našao se na probi u Skantorpu. Nije bilo velikih reflektora, luksuznih trening-centara ni modernih uslova. Proba se sastojala od trčanja i utakmice odigrane na improvizovanom terenu pored parkinga. Međutim, bilo je dovoljno svega nekoliko minuta da trener Ron Ešman shvati kako pred sobom ima igrača kakav se ne pojavljuje često. Kigan nije ni završio trening, a već je bio pozvan u kancelariju gde mu je ponuđen prvi profesionalni ugovor.

Tako je, praktično preko noći, mladić koji je radio u lokalnoj fabrici mesinganih proizvoda postao profesionalni fudbaler.

Prvi koraci u seniorskom fudbalu nisu bili glamurozni. Skantorp je tada igrao u Četvrtoj ligi Engleske, trenirao na ragbi terenu koji je pripadao opštini, dok su igrači često sami vozili klupski minibus na gostovanja. Plate nisu bile dovoljne za normalan život, pa su mnogi tokom leta radili dodatne poslove. Ni Kigan nije bio izuzetak – radio je na železnici kako bi dopunio kućni budžet.

Ipak, upravo u tim skromnim uslovima počeo je da gradi reputaciju igrača koji nikada ne odustaje. Ostajao je satima nakon treninga, trčao uz stepenice tribina sa tegovima oko struka i radio više od svih saigrača. Njegova posvećenost brzo je postala zaštitni znak.

Rezultati nisu izostali. Tokom prve dve seniorske sezone odigrao je 89 utakmica i postao jedan od najzanimljivijih mladih fudbalera van elitnog ranga. Sve više klubova počelo je da prati njegove partije, a interesovanje je bilo toliko veliko da je čak i televizija došla u Skantorp kako bi snimila prilog o talentovanom devetnaestogodišnjaku.

Iako je bio svestan da ga prate veliki klubovi, Kigan nije pokazivao želju da po svaku cenu napusti sredinu u kojoj je dobio priliku. Smatrao je da mu je najvažnije da igra redovno i da još nije spreman za najviši nivo engleskog fudbala. To mišljenje nije delio Bil Šenkli.

Legendarni menadžer Liverpula u leto 1971. godine odlučio je da rizikuje i izdvoji 33.000 funti za momka koji je igrao u četvrtom rangu engleskog fudbala. Vest gotovo da nije izazvala pažnju javnosti. Liverpul je godinama čekao novu veliku generaciju, a malo ko je verovao da će nepoznati mladić iz Skantorpa promeniti istoriju kluba.

Kada je stigao na „Enfild“, čak ni saigrači nisu znali mnogo o njemu. Tokom priprema prvi put su ga videli na terenu, ali je vrlo brzo postalo jasno da poseduje nešto drugačije. Njegova energija bila je zarazna, na svakom treningu radio je maksimalnim intenzitetom i nije priznavao izgubljenu loptu.

Šenkli ga je u početku video kao desnog veznog, ali je ubrzo promenio mišljenje. Tokom jednog treninga prebacio ga je u napad i dobio odgovor kakav nije mogao ni da sanja. Kigan je postigao četiri gola u prijateljskoj utakmici i praktično preko noći izborio mesto u prvom timu.

Debi u prvenstvu stigao je u avgustu 1971. protiv Notingem Foresta. Ironično, na prvu utakmicu za Liverpul zakasnio je gotovo pola sata jer nije računao na gužvu oko stadiona. Šenkli ga je zbog toga ozbiljno iskritikovao, ali mladi napadač nije dozvolio da ga to poremeti. Posle samo dvanaest minuta igre postigao je svoj prvi gol u crvenom dresu i najavio početak jedne od najslavnijih karijera u istoriji engleskog fudbala. Asistenciju mu je upisao Džon Tošak, čovek sa kojim će ubrzo formirati jedan od najubojitijih napadačkih tandema u Engleskoj.

Njih dvojica savršeno su se dopunjavali. Visoki Velšanin bio je dominantan u vazduhu i sjajan u odlaganju lopte, dok je Kigan neumornim kretanjem i eksplozivnošću koristio svaki prostor koji bi mu saigrač otvorio. Toliko su dobro funkcionisali da su godinama kasnije čak učestvovali u televizijskoj emisiji koja je pokušala da utvrdi da li između njih postoji gotovo telepatska povezanost.

Već u debitantskoj sezoni Kigan je odigrao 42 utakmice i postigao 11 golova u svim takmičenjima. Liverpul tada nije stigao do trofeja, ali je naredna godina označila početak nove ere na „Enfildu“. U sezoni 1972/73 i Kigan i Tošak postigli su po 13 prvenstvenih pogodaka, što je Liverpulu donelo prvu titulu šampiona Engleske još od sezone 1965/66.

Nije to bio kraj uspeha. Samo nekoliko nedelja kasnije „crveni“ su osvojili i Kup UEFA, savladavši Borusiju Menhengladbah ukupnim rezultatom 3:2. Posebno će ostati upamćena prva utakmica finala na „Enfildu“, kada je Kigan sa dva gola praktično rešio pitanje pobednika i još jednom dokazao da najveće utakmice iz njega izvlače ono najbolje.

U narednoj sezoni njegov status u ekipi dodatno je porastao. Kada je Liverpul izgubio trku za šampionsku titulu od Lidsa, Kigan je preuzeo odgovornost u finalu FA kupa protiv Njukasla. Postigao je dva gola i predvodio ekipu do novog trofeja, a nekoliko meseci kasnije bio je jedan od glavnih aktera čuvenog incidenta u Komjuniti Šildu protiv Bilija Bremnera. Obojica su isključeni nakon fizičkog obračuna, a usledile su i višemesečne suspenzije.

Bez obzira na taj ispad, Šenkli nikada nije izgubio poverenje u svog najboljeg igrača. Njihov odnos bio je mnogo više od klasične relacije trener–fudbaler. Kigan je bio lice nove generacije Liverpula, čovek oko kojeg se gradio tim koji će dominirati engleskim i evropskim fudbalom.

Sredinom sedamdesetih njegova popularnost dostigla je razmere kakve su do tada bile rezervisane za rok zvezde. Na parkingu ispred „Enfilda“ čekale su ga kolone navijača, a Kigan gotovo nikada nije odlazio kući dok nije podelio i poslednji autogram. U isto vreme postao je jedan od prvih fudbalera koji je shvatio koliko njegov imidž može da vredi van terena. Otvarao je prodavnice, pojavljivao se u reklamama i postajao sve prepoznatljivije lice britanskog sporta.

Na terenu je nastavio da pomera granice. Godine 1976. proglašen je za najboljeg fudbalera Engleske u izboru Udruženja sportskih novinara nakon što je Liverpul ponovo osvojio duplu krunu – prvenstvo i Kup UEFA. Već naredne sezone stigla je još jedna titula prvaka, a potom i najveći uspeh u klupskoj istoriji tog perioda.

U finalu Kupa evropskih šampiona u Rimu 1977. godine Liverpul je savladao Borusiju Menhengladbah rezultatom 3:1 i prvi put osvojio najprestižniji evropski trofej. Kigan je odigrao jednu od najboljih utakmica u karijeri, potpuno nadigrao legendarnog Bertija Fogtsa i još jednom pokazao da je stvoren za najveću scenu.

Samo deset godina nakon što je kao nepoznati tinejdžer sedeo u zadnjem delu kombija Boba Nelisa na putu ka prvoj probi, Kevin Kigan popeo se na sam vrh evropskog fudbala. Ipak, upravo u trenutku kada je osvojio gotovo sve što je mogao u dresu Liverpula, u njemu se rodila želja za novim izazovom. „Enfild“ je postao njegov dom, ali je osećao da je došlo vreme da svoju priču nastavi daleko od Mersisajda.

Kada je u leto 1977. godine odlučio da napusti Liverpul, Kevin Kigan je doneo poprilično neočekivanu odluku. Odlazak evropskog prvaka bio je iznenađenje sam po sebi, ali još više je začudilo to što nije izabrao neki od tadašnjih evropskih velikana poput Real Madrida ili Bajerna. Umesto toga, prihvatio je ponudu Hamburga, kluba koji je prethodnu sezonu završio tek na šestom mestu Bundeslige.

Transfer vredan 500.000 funti oborio je britanski rekord, a istovremeno je bio više nego dvostruko veći od dotadašnjeg rekordnog transfera u nemačkom fudbalu. Hamburg je u Kiganu video čoveka koji će promeniti istoriju kluba, ali nisu svi delili to oduševljenje. Deo svlačionice smatrao je da je Englez preskupo plaćen i da će narušiti hijerarhiju u timu.

Prvi meseci u Nemačkoj bili su daleko od idealnih. Kigan nije govorio nemački jezik, teško se snalazio u svakodnevnom životu i nije uspevao da uspostavi pravi odnos sa saigračima. U jednom trenutku čak je bio uveren da ga pojedini igrači namerno ignorišu na terenu. Sve je dodatno otežavala činjenica da je preko noći postao najplaćeniji i najeksponiraniji fudbaler u klubu.

Frustracije su kulminirale početkom 1978. godine na prijateljskoj utakmici protiv Libeka. Posle niza grubih startova jednog protivničkog defanzivca izgubio je kontrolu, udario rivala i odmah napustio teren. Usledila je suspenzija od osam nedelja, ali će se upravo taj period ispostaviti kao prekretnica njegove karijere u Bundesligi.

Umesto da razmišlja o povratku u Englesku, Kigan je odlučio da se potpuno posveti novom izazovu. Počeo je intenzivno da uči nemački jezik, sve lakše je komunicirao sa saigračima, a kako su rezultati Hamburga počeli da trpe bez njega, promenila se i atmosfera u svlačionici. Fudbaleri koji su ga u početku dočekali sa rezervom ubrzo su shvatili koliko znači ekipi i sve češće ga uključivali u druženja van terena.

Njegova upornost i profesionalizam ostavili su snažan utisak na sve u klubu. Kigan nije bio samo najbolji igrač Hamburga, već i jedan od najposvećenijih na svakom treningu. Upravo zbog toga brzo je stekao poštovanje koje u početku nije imao.

Prava eksplozija usledila je dolaskom Branka Zebeca na mesto trenera. Legendarni stručnjak bio je poznat po izuzetno zahtevnim treninzima i beskompromisnoj disciplini. Dva treninga dnevno, ogromna fizička opterećenja i besprekorna taktička organizacija potpuno su promenili Hamburg. Iako je kasnije priznavao da nikada u životu nije trenirao toliko naporno, Kigan je upravo u takvom sistemu igrao možda i najbolji fudbal karijere.

Već tokom jeseni 1978. godine Hamburg se uključio u borbu za titulu, a Kigan je briljirao iz utakmice u utakmicu. Het-trik protiv Arminije Bilefeld bio je samo jedan od vrhunaca sezone u kojoj je postigao 11 prvenstvenih golova i predvodio klub do šampionske titule. Navijači su mu zbog neverovatne energije i borbenosti nadenuli nadimak „Moćni miš“ (Mighty Mouse). Inspiraciju su pronašli u istoimenom crtanom filmu koji je bio popularan sedamdesetih godina prošlog veka.

Iste godine stiglo je i najveće individualno priznanje u evropskom fudbalu. Kigan je osvojio Zlatnu loptu, postavši prvi Englez posle Stenlija Metjuza kome je to pošlo za rukom. Godinu dana kasnije uspeo je da odbrani priznanje i još jednom bude proglašen najboljim fudbalerom Evrope, potvrdivši da odlazak iz Liverpula nije bio korak unazad, već odluka koja ga je učinila globalnom fudbalskom zvezdom.

Hamburg nije uspeo da kruniše taj period evropskim trofejem, ali jeste titulom u Bundesligi. U finalu Kupa evropskih šampiona 1980. godine nemački klub poražen je od Notingem Foresta, a Kigan je već tada doneo odluku da se vrati u domovinu. Iza sebe je ostavio samo jednu titulu Bundeslige, ali i status čoveka koji je promenio istoriju Hamburga i postao jedna od najvećih legendi kluba. Njegove dve uzastopne Zlatne lopte ostale su najbolji dokaz koliko je bio dominantan u evropskom fudbalu krajem sedamdesetih godina.

Posle dve uzastopne Zlatne lopte i statusa najboljeg fudbalera Evrope, gotovo svi su očekivali da će Kevin Kigan karijeru nastaviti u nekom od najvećih svetskih klubova. Interesovanje su pokazivali Real Madrid, Juventus, pa čak i klubovi iz Sjedinjenih Američkih Država, ali je Englez ponovo izabrao put kojim se retko ide.

Umesto evropskih giganata, prihvatio je ponudu Sautemptona. Klub koji je samo nekoliko godina ranije igrao u Drugoj ligi nije delovao kao logičan izbor za čoveka koji je upravo dominirao evropskim fudbalom. Ipak, presudnu ulogu imao je menadžer Lori Mekmenemi, koji je na sebi svojstven način uspeo da ubedi Kigana da obuče dres „Svetaca“. Ono što je počelo kao naizgled bezazlen telefonski razgovor vrlo brzo se pretvorilo u pregovore, a transfer je ubrzo postao stvarnost.

Sautempton nije bio kandidat za titulu, ali je dobio igrača koji je mogao da promeni ambicije čitavog kluba. U ekipi su se nalazili iskusni fudbaleri poput Mika Čenona, Čarlija Džordža i svetskog prvaka iz 1966. Alana Bola, a upravo je Kigan postao lider generacije koja je ostvarila tada najbolji plasman u istoriji kluba. Šesto mesto u sezoni 1980/81, a potom i sedma pozicija godinu kasnije, predstavljali su ogroman uspeh za tim sa juga Engleske.

Najimpresivniji bio je u sezoni 1981/82. Postigao je čak 26 prvenstvenih golova, osvojio titulu najboljeg strelca Prve divizije i poneo priznanje za najboljeg igrača godine u izboru Profesionalnog udruženja fudbalera. Iako Sautempton nije mogao da parira najvećim klubovima po kvalitetu rostera, Kigan je iz nedelje u nedelju pokazivao da je i dalje među najboljim fudbalerima planete.

Nakon nastupa na Svetskom prvenstvu u Španiji, gde ga je povreda ograničila na svega nekoliko minuta igre, odlučio je da prihvati ponudu Njukasla. Ovoga puta njegova odluka bila je mnogo emotivnija nego sportska.

Porodica Kigan generacijama je bila vezana za sever Engleske. Njegovi preci doselili su se iz Irske upravo u Njukasl, deda Frenk bio je lokalni heroj nakon što je spasao desetine rudara u katastrofi u zapadnom Stenliju, dok su otac i stric čitav radni vek proveli u rudnicima, vikende provodeći na tribinama „Sent Džejms Parka“. Dolazak u Njukasl za Kigana nije bio običan transfer – bio je to povratak kući.

Interesovanje navijača nadmašilo je sva očekivanja. Desetine hiljada ljudi okupile su se na njegovom predstavljanju, dok su redovi za sezonske ulaznice postali prizor kakav grad nije video godinama. Euforija je dodatno eksplodirala već na debiju protiv Kvins Park Rendžersa. Njukasl je slavio minimalnim rezultatom, a jedini gol postigao je upravo Kigan, koji je pogodak proslavio skokom među navijače.

Njegov dolazak potpuno je promenio atmosferu u klubu. Njukasl tada još nije bio član elite, ali je dobio igrača čiji je autoritet ulivao veru da je povratak u Prvu diviziju moguć. Ipak, već u prvoj sezoni cilj nije ostvaren, pošto su „Svrake“ završile tek na petom mestu.

Prekretnica je stigla godinu dana kasnije dolaskom Pitera Birdslija iz Vankuver Vajtkepsa. Njegova kreativnost i neumorni rad omogućili su Kiganu da se u završnici karijere fokusira na ono što je najbolje radio – postizanje golova. Iako je imao već 33 godine, odigrao je jednu od najboljih sezona u karijeri. Na 41 utakmici postigao je 27 golova i predvodio Njukasl do dugo čekanog povratka u najviši rang engleskog fudbala.

Bio je to savršen završetak jedne igračke priče. Trinaest godina nakon debija za Liverpul, Kevin Kigan još jednom je dokazao da može da bude čovek odluke i vođa tima. Međutim, odluku je već doneo. Bez obzira na to što je Njukasl ponovo bio među najboljima, smatrao je da je došao trenutak da stavi tačku na jednu od najblistavijih karijera koje je engleski fudbal ikada video.

Iako je povratak Njukasla u Prvu diviziju izgledao kao idealan trenutak da nastavi karijeru još nekoliko sezona, Kevin Kigan nije želeo da promeni odluku. Smatrao je da je ostvario ono zbog čega se vratio na „Sent Džejms Park“ i da je došlo vreme da prepusti mesto mlađima.

Saigrači i trener Artur Koks pokušavali su da ga ubede da ostane. Znali su koliko bi njegovo iskustvo i kvalitet značili Njukaslu u povratničkoj sezoni među elitom. Međutim, oni koji su ga najbolje poznavali bili su svesni da je Kigan retko kada menjao mišljenje kada jednom donese konačnu odluku.

Njegov uticaj na saigrače ostao je neizbrisiv. Bivši vezista Njukasla Dejvid Mekriri svrstavao ga je uz Džordža Besta i Pola Gaskojna kao jednog od najboljih fudbalera sa kojima je ikada delio svlačionicu. U Hamburgu su ga pamtili kao vrhunskog profesionalca i čoveka koji je svojim radom podizao standarde čitavog tima, dok su u Sautemptonu isticali da je njegova pojava menjala atmosferu u svakom klubu za koji je igrao.

Ipak, kada se govori o njegovom fudbalskom nasleđu, mnogi veruju da je ono zauvek vezano za Liverpul. Upravo je na „Enfildu“ izrastao u svetsku zvezdu, osvojio najveće klupske trofeje i postavio temelje statusa jednog od najboljih engleskih fudbalera svih vremena. Njegovih šest sezona u crvenom dresu ostale su sinonim za eru u kojoj je Liverpul počeo da dominira domaćim i evropskim fudbalom.

Iako je zvanično završio igračku karijeru 1984. godine, Kigan nije mogao da ode bez oproštaja dostojnog svog imena. Njukasl i Liverpul organizovali su prijateljsku utakmicu na prepunom „Sent Džejms Parku“, gde su se okupile desetine hiljada navijača kako bi poslednji put pozdravile čoveka koji je ostavio dubok trag u oba kluba.

Na tribinama su se vijorili transparenti sa porukom „Auf Wiedersehen, Kev„, podsećajući na godine koje je proveo u Hamburgu, dok je među skupljačima lopti stajao i tada tinejdžer Alan Širer, nesvestan da će jednog dana upravo on postati najveći golgeter u istoriji Njukasla.

Utakmica je završena rezultatom 2:2, ali rezultat nikome nije bio važan. Kada je sudija odsvirao kraj, na centar terena spustio se beli helikopter. Kigan je krenuo u počasni krug, okružen hiljadama navijača koji su ga pratili kroz svaki korak. Sa suzama u očima još jednom je pozdravio tribine, a zatim se popeo u letelicu koja je polako uzletela iznad stadiona.

Bio je to prizor koji je postao jedna od najpoznatijih scena u istoriji engleskog fudbala. Karijera koja je počela sasvim slučajno, u kombiju na putu ka prvoj probi, završila se spektakularnim letom iznad grada koji ga je smatrao svojim herojem. Dok je helikopter nestajao iznad panorame Njukasla, završila se jedna igračka epoha, ali je rođena legenda čije će ime zauvek ostati upisano među najvećima koje je engleski fudbal imao.