Neka ode i Pep u Fener, da ga vidimo!

Žoze Murinjo nastavlja svoj čudni trenerski put, da ne upotrebim neku grublju reč.

„The Special one“ izabrao je ponudu Fenerbahčea, koja je po svemu sudeći bila jedno od dva manja zla, drugu je imao iz Saudijske Arabije. Odlučio je da ne ode baš toliko daleko na istok.

E sada, prvo pitanje jeste – da vam je neko rekao da će Murinjo voditi Totenhem, klub koji ne ume i ne osvaja trofeje uskoro i pune dve decenije, nikada ne biste verovali. Da vam je neko rekao da će Murinjo voditi Romu, klub koji je divan, ali je odavno daleko od najjačih u Seriji A, ni to ne biste poverovali tamo negde pre pet godina.

A šta biste rekli da su vam tada rekli da će Murinjo birati između Turske i Saudijske Arabije i da ga ama baš niko neće razmatrati u „ligama petice“ i to u trenutku kada je u Evropi na snazi najveća trenerska vrteška u istoriji?

Broj velikih klubova koji je odlučio da krajem ove sezone završi saradnju sa trenerima je nikad veći. Barselona, Bajern Minhen, Liverpul, Čelsi, Juventus, Napoli, Milan, potencijalno i Mančester Junajted… i NIKO? Ni da mu pošalje SMS da ga pitaju kako ima?

Zvuči zaista neverovatno da je jedna takva trenerska veličina ovog leta odlučila da uz sve te opcije izabare Fenerbahče. I, ovo nije omalovažavanje turskog kluba, naprotiv, u pitanju je jedan od najvećih, ali u onom delu Evrope gde se ide baš kada si u finišu karijere. Baš kao što su igrački otišli Dušan Tadić i Edin Džeko.

Da li je ovo početak kraja Žozea Murinja ili je on odavno počeo, te je ovo samo potvrda kraja velike trenerske karijere?

Ruku na srce, u neku ruku mi je izuzetno žao što je Murinjo prestao da se razvija kao trener u trenucima kada se fudbal razvijao najbrže i najbolje moguće. Ali, problem je oduvek bio u njegovoj filozofiji. Jednostavno, ta vrsta fudbala nije nikada imala budućnost za najveća dela. Jeste, ako gledate da će Roma nekako da se dogega do finala LE, ružnjivakim fudbalom, na kontre, čekalicu i igrom na 1:0.

Ali, tako se ne napreduje. A kako Murinjo isti fudbal forsira čitavu svoju karijeru, tako je i napredovao. Odnosno nije.

S druge strane, jeste bio u pravu kada je govorio da je drugo mesto sa Junajtedom uspeh i da će se prepričavati, kao i kada je nedavno prozivao ceo Mančester što su njegovu 2017. smatrali neuspešnom kada je osvojio Ligu Evrope.

Ali, uvek ćemo se vratiti na to da danas, u velikim klubovima, moraš da imaš i IGRU. Ćabi Alonso je postao to što jeste zbog svog napadačkog opredeljenja. Vensan Kompani je dobio poziv i ponudu Bajern Minhena iz sličnog pristupa igri. Enco Mareska čeka papirologiju i da potpiše za Čelsi. Hansi Flik je potpisao za Barselonu zato što je njegov Bajern ima 81% pobeda i što je dao 200+ golova.

Svi oni, u manjoj ili većoj meri uvek su birali moderan, brz, napadački i agresivan fudbal. Murinjov je odavno negledljiv. U svakom klubu, od kako je osvojio poslednju titulu u Premijer ligi sa Čelsijem.

Junajted, Totenhem, Roma… kopije sličnih igara baziranih na greškama protivnika, brzoj tranziciji i završetku napada posle najviše 2-3 dodavanja i udarca ka golu za manje od 30 sekundi. Murinjo drugačije nije uspeo da osmisli napadački prostor i vreme da ugrozi rivale.

Da ne govorimo o tome koliko je bezidejan bio kada je svih 11 protivničkih igrača iza lopte, doduše, to se gotovo nikada nije ni dešavalo kada igraju protiv njega.

Elem, i dalje možete debatovati onu čuvenu „Pep nikada ne bi osvojio Ligu šampiona sa Portom i onim Interom“. Ali, moderan fudbal je dao najbolji odgovor na to.

Pepovi sledbenici i učenici, o kojima smo već pisali su – Mikel Arteta, Enco Mareska i Vensan Kompani…

Da li sada Pep Gvardiola posle Sitija treba da ode u Porto ili Fener, da osvoji trofeje ili ga više ne poredimo sa Murinjom?