Amorim sam sebi najveći neprijatelj i ovo su objektivni razlozi za otkaz
Ne ide i ne ide i opet ne ide – tako je jednostavno iz nedelje u nedelju u Mančester Junajtedu.
Ruben Amorim je doživeo novi šamar, potpuno zasluženi poraz od Brentforda, pa je vreme za objektivnu rekapitulaciju i najavu rastanka.
Da krenemo redom.
Oni koji podržavaju Rubena Amorima i dalje imaju isti argument da nije sistem kriv, već individualci koji ne rade svoj posao i greše. Ali, očigledno je da ni sistem ne pomaže njihovim karakteristikama. Forsiranje da sporiji centralni bekovi poput Harija Megvajera stoje u visokoj liniji i otvaraju prostor iza njih, pa zbog toga ispadaju, nije njihova greška, već Amorimova. Luk Šo jednostavno nije levi štoper u formaciji sa trojicom. Bruno Fernandeš takođe nije „šestica“ u formaciji 3-4-2-1. Odbrana je izložena, nije dovoljna brza, a sistem otvara mnogo prostora i ovi igrači se ne uklapaju u takav način igre. Amorim tvrdoglavo forsira 3-4-2-1 iako vidi da to ne funkcioniše.
Najbolji menadžeri su oni koji se adaptiraju, koji koriste vrline svojih igrača, a ne pomažu rivalu da iskoriste njihove mane. Jednostavno je – poslednja četvorka treba da bude Mazraui, De Liht, Joro, Šo, da Mejnu/Ugarte/Kazemiro budu dve šestice, Bruno kao desetka, da Embeumo i Kunja kao krila hrane Šeška, ali Amorim ne pomišlja da proba da igra 4-2-3-1.
Amorim je dopustio da ga nadigra Kit Endruz kome je ovo bila osma utakmica kao prvog trenera. Endruz je uvideo prostor zbog brzine štopera, a to je samo Amorimova greška.
Amorim kaže da su mu potrebni igrači sa snažnijim karakterom da bi kontrolisao utakmicu, ali on im otežava svojom taktikom. On je u Sportingu pokazao da je dobar trener, ali njegova tvrdoglavost mu nikako ne pomaže u Junajtedu i njegov posao je doveden u pitanje.
Takođe, vidljivo je i nezadovoljstvo igrača, da ni sami ne veruju u taktiku na koju su primorani da igraju i kao da jedva čekaju da se ovaj košmar završi i da krenu ispočetka, iako je taj početak trebalo da bude letos posle restarta i sasvim solidnog prelaznog roka.
Međutim, sada je jedan kroz jedan jasno da Amorim i ovaj tim u sistemu koji forsira nisu nikakav spoj.
E sada, postavlja se pitanje – ko ako ode Amorim? Junajtedu je potreban elitni trener, ali svi takvi već imaju svoje klubove koji imaju jasnije i jače projekte, pa i igrače. Junajted je i dalje Junajted, veliki klub, i dalje ima sjajne igrače, ali kog trenera bi mogli da privuku i dovedu ako otpuste Amorima?
Druže moj, imali smo 4-2-3-1 u nekoliko opcija, imali smo 4-3-3 imali smo različite trenere, imali smo različite sistem. Tvrdoglavi pritisak novinara nema veze sa životom jer početna formacija ništa ne znači. Raspored igrača na terenu je različit u zavisnosti od faze, kada se gradi napad, kada je ofanzivna tranzicija, defanzivna tranzicija, defanzivni blok. Mančester je trenutno tim sa najvećim xg u ligi što znači da postoji određeni napredak u tom segmentu igre. Golovi moraju doći vremenom. Problem Junajteda je što se Bruno ne uklapa u ovaj sistem, fenomelan je igrač ali karakter je upitan poprilično. Kad se on iznervira a to je često ugasi se i automat. se i ekipa gasi jer svi gledaju ka njemu čak i u momentima kad postoje bolje opcije na terenu on je prva. Junajtedu je potreban igrač na sredini terena koji će da smiri ovaj haos, da diktira tempo. Videli smo kako se Siti prošle sezone raspao jer nije imao Rodria. Tako da nećemo o sistemu nije do njega do izbora i kvaliteta igrača je. Ova grupa bi igrala isto i u 4-2-3-1 i u 4-4-2 nije do toga.